Sačuvajmo Pirotsku tvrđavu

Pirotske novine, broj 122, avgust 2011.

Nakon sedam godina rada u službi zaštite čini mi se da je nekako spontano došlo vreme za preispitivanje. Možda je jedan od glavnih razloga za ovo bila Pirotska tvrđava i sva dešavanja oko nje u poslednjih nekoliko godina. Pošto sam, pre svega zahvaljujući svom diplomskom radu koji je za temu imao upravo njenu rekonstrukciju i revitalizaciju, dobila posao u niškom Zavodu za zaštitu spomenika kulture, prionula sam na posao kako bih realizovala svoj san. Nakon samo pet godina prilika se ukazala i potvrdila ono čemu nas sada uče raznorazni zapadnoevropski „treneri“, koordinatori i predavači – „kada se sve zainteresovane strane nađu na istom zadatku, čuda su moguća.“

Projekat je bio spreman, a finansijska sredstva iz republičkog budžeta odmah su odobrena. Uspeli smo da uspešno privedemo kraju predviđene radove i čak dobijemo odobrenje za finansijska sredstva u sledećoj godini. Arheološka istraživanja u kulama radili smo na temperaturi od 5 setepeni ispod nule, a građevinske radove završavali u danima kada je temperatura to dozvoljavala. Nismo se žalili, rezultati su bili izvanredni i imali smo osećaj da radimo nešto izuzetno korisno. Spasili smo kule od daljeg propadanja i statički ih stabilizovali.

Jugozapadna kula posebno je bila zanimljiva jer je na poslednjem, najnižem nivou, otkriven bunar u njenoj unutrašnjosti. U ovoj kuli ostalo je da se u nekoj od sledećih faza urade završni radovi i da se stavi u funkciju. Trebalo je to da bude prvi prostor Gornjeg grada koji će dobiti savremenu namenu. Ideja je bila da se u njemu nađe stalna postavka, koja će vas od najvišeg nivoa gde ulazite iz sadašnjeg vremena, spustiti kroz tri nivoa do srpske srednjovekovne faze i trenutka nastajanja Gornjeg grada kao najstarijeg i najznačajnijeg dela tvrđave.

Kao što obično biva kod nas – svako čudo za tri dana. Ono što je žalosno jeste činjenica da se niko iz lokalne vlasti nije preterano interesovao za dešavanja na tvrđavi, ni u toku radova, a ni nakon njihovog završetka. Za mene je ovo bilo potpuno neverovatno i neshvatljivo. Tako će se između ostalog desiti da sam prilikom jedne privatne posete Pirotu, na moje veliko razočarenje otkrila da su sve kapije i katanci na Gornjem gradu obijeni i da je neko slobodno šetao kroz rekonstruisane kule, razbijajući i uništavajući pri tom sve što mu je bilo na dohvat ruke.

Koristim priliku da podsetim na to da su pre pomenutih radova poslednji na Gornjem gradu završeni 1987. i da su tada druge dve kule bile potpuno rekonstruisane. Svi znamo kako one sada izgledaju. Bilo je potrebno 23 godine da se budžetska sredstva vrate na Pirotsku tvrđavu. Ne smemo da dozvolimo da sve to bude ponovo uništeno, previše je vremena izgubljeno.

Pirotskoj tvrđavi treba ozbiljan staratelj, treba da ga odredi lokalna samouprava, to je prva i najvažnija stvar. Sama sam bila svedok više puta da turisti „pokušavaju“ da obiđu tvrđavu, njihov broj nije ni malo zanemarljiv, jer je ona sama sebi „reklama“, imam fenomenalan položaj i relativno je dobro očuvana. Sigurna sam da nije teško organizovati službu koja će voditi računa o ovom objektu i voditi turiste. Tvrđava ne treba da služi samo za postavljanje zastava i povremene manifestacije, već da bude iskorišćena u toku cele godine i da donosi zaradu, bar toliku da se može sama održavati. Uspešni primeri postoje i kod nas – prepišite ih, ništa lakše od toga.

Svi delovi Pirotske tvrđave nisu bezbedni za posetioce, nekontrolisan ulaz i kretanje kroz njene prostore mogu imati kobne posledice. Nemojte dozvoliti da se tako nešto desi. Pokažite da smo sada pametniji, da umemo da cenimo svoje nasleđe i da njime dobro upravljamo. Pirotska tvrđava je jedna od najvrednijih stvari koju imamo i sada od svih nas zavisi hoćemo li je sačuvati za buduće generacije.